Jutro je. Magla je i hladno. Sunce se valja na istoku. U daljini netko izvlači svinju iz tora. Ubrzo se čuje “tup”. Svinja pada i nizina utihnu… U toj ravnici, u ponosnoj Slavoniji, nekada bogatoj, nekada zemlji u kojoj se poljoprivrednika cijenilo, kada je on bio netko kome se skidala kapa, a danas živi na rubu gladi, na rubu života žive dvoje staraca. Iako im je život težak, iako će se kada im dođe smrtni čas teško sjetiti sretnih dana, oni žive i pate se.
Jutro je. Magla je i hladno. Sunce se valja na istoku. U daljini netko izvlači svinju iz tora. Ubrzo se čuje “tup”. Svinja pada i nizina utihnu… U toj ravnici, u ponosnoj Slavoniji, nekada bogatoj, nekada zemlji u kojoj se poljoprivrednika cijenilo, kada je on bio netko kome se skidala kapa, a danas živi na rubu gladi, na rubu života žive dvoje staraca. Iako im je život težak, iako će se kada im dođe smrtni čas teško sjetiti sretnih dana, oni žive i pate se. No, i nasmiju se, onako ljudski, od srca. Tu nema laži. Pogled im govori stotinu priča, a rijetke od njih su lijepe.
– Radio sam u nadnicama za hranu. Radio bih i za novce, ali mi nisu platili. Obećali su i prevarili me – riječi su Laze Smiljanića iz Crnca, čovjeka koji bi da nema dobrih ljudi i općinskog načelnika Mate Damjana već otišao “na onaj svijet”… (www.icv.hr)
Cijeli tekst može se pročitati u Virovitičkom listu
